NEOPHODNO JE DA SE BUDE PAŽLJIV U KOMUNIKACIJI SA PACIJENTOM
Sledeći primer se odnosi na pacijentkinju koja je operisana od raka dojke. O tome kako se osećaju pacijenti koji znaju da boluju od maligne bolesti izlišno je i govoriti. Visok stepen anksioznosti, utučenost, snažno ispoljena depresija, sve su to normalne reakcije pacijenata u tim situacijama. A, upravo takva pacijentkinja je došla do profesorke psihijatra, koja je pitala sledeće: „I KAKO SADA PLANIRATE DA PROVEDETE OSTATAK ŽIVOTA?“!!!
Dalje: Moja supruga se veoma angažovala oko bolesti njene jako dobre prijateljice, profesorke u srednjoj školi, kojoj je uočena povećana limfna žlezda u preponi, uz prateću krvnu sliku, koja je nedvosmisleno upućivala na tešku dijagnozu, na malignitet. Uzet je patohistološki uzorak iz žlezde i trebalo je da se sačeka nalaz lekara patohistologa. To je urađeno u sklopu Kliničkog centra Srbije u Beogradu. Problem je bio u tome što se u ovako alarmantnoj situaciji očekivalo brzo reagovanje kadra. No, prolazi vreme. Patohistološki nalaz nikako da stigne, a sve je manje vremena. Razjurile se prijateljice iz škole, traže „vezu“, ali uzalud. Zvanično objašnjenje konačno stiže iz lekarske ustanove, da postoji samo jedna lekarka, koja tumači nalaze, a ona je već duže vreme na bolovanju!!! Pacijentkinja rapidno propada, reagovanja nema i 3 meseca nakon otkrića bolesti pacijentkinja je i preminula!?!? Elitni medicinski centar Srbije ima samo jednog patologa koji tumači rezultate i daje izveštaje. I kada je taj stručnjak odsutan iz nekog razloga svi sa sličnim dijagnozama i situacijama su prepušteni lošoj sudbini bez ikakve podrške!!!
No, ne mora takva drastična situacija da bude u pitanju. Problem mogu da stvaraju neodgovorne izjave lekara i u sasvim „benignim“ situacijama: Osoba X. je imala neprekidno igranje nerva na tabanu. Trajalo je mesecima. Najzad se ta osoba obratila neurologu, dakle lekaru specijalisti. Zbog tog igranja nerva pacijent je bio nervozan, jer mu je to stalno skretalo pažnju i nije mogao da se skoncentriše na rad, čitanje i šta god. Usled toga došlo je do blokade stomaka, gubitka apetita, razvoja nervoznog creva („colon irritabile“). Izgubio je 5 kg, upao u nesanice i bio vrlo neraspoložen i iscrpljen. Došavši na pregled kod neurologa, prilikom neurološkog pregleda je lekar primetio da pacijentu drhte prsti ruku i kao iz topa je to okarakterisao kao „intencioni tremor“- drhtanje ruku, dajući obrazloženje da je to stalno stanje, od sada pa ubuduće. S obzirom na situaciju, pacijent je i to primio veoma negativno, ne rekavši reč lekaru. Uz probleme sa nervom stopala, sada je počeo da obraća i pažnju na drhtanje ruku kada je jeo, obraćajući pažnju kako koristi escajg, kako mu drhte ruke kada secka nokte, kada se brije, kada prinosi čašu ustima, kada nešto hoće da piše ili kada se potpisuje. Držalo ga je to raspoloženje skoro mesec i više, da bi u trenutku kada bi na momenat zaboravio na dijagnozu „vajnog“ stručnjaka primetio da mu ustvari ruke NE DRHTE u tim situacijama. Shvatio je da mu je to drhtanje ruku izazvala nervoza, gubitak apetita, kilaže i posledična iscrpljenost. Kako se stanje sa nervom noge lagano stabilizovalo (puno mu je pomogla terapija biostimulativnim laserom male snage) tako su se i ruke smirivale, raspoloženje popravljalo, apetit vratio i kilogrami došli u normalu. Sada su ruke mirne, kao što su bile pre svih postojećih problema.
Zar nije taj neurolog mogao da svoje zapažanje obrazloži na razumniji način, uočavajući opšte stanje pacijenta? Moraju se birati reči i kada se saopštava bilo kakvo stručno mišljenje i upućuje informacija pacijentu. Problem pacijenata je to što lekara doživljavaju kao Gospodina Boga!!! Različite su strukture ličnosti pacijenata, koji se svakodnevno obraćaju na pregled. Uz malo suptilnosti, etike, taktičnosti moglo se uz lekarsko iskustvo izbeći dodatno opterećenje pacijenta. I ne samo pacijenta X., već i svih onih koji ulaze i koji će ući ubuduće u lekarske ordinacije. Gde su se ti lekari učili odnosu sa pacijentom? U šinteraju, u kafani, u autobusu? Da li će to shvatiti kada se i sami nađu u nekom ličnom zdravstvenom problemu? Veterinar i kasapi mogu biti slobodni u svojim izjavama kada obavljaju svoj redovni posao, jer ih pacijent (životinja) ne razume. A, lekar mora prilaziti „dušom“ pacijentu! Ili je sve moguće samo dok se ne ogugla i dok toj uzvišenoj profesiji ne prestanu da prilaze na ljudskiji način. Svakako, ima i divnih lekara. Onih koji mere svaku reč, čak i onda kada je reč o najtežim stanjima. To su pravi „VITEZOVI“ove profesije. Oni medicinu čine uzvišenom!