NEODGOVORNOST JAVNO IZREČENE LEKARSKE REČI (I DEO)

Ažurirano 10. avgust 2023.

(RAVNODUŠNOST I GREŠKE LEKARSKOG ESNAFA)

Veoma sam često i kao lekar i kao rođak i kao prijatelj i kao poznanik imao prilike da budem svedok ličnih drama ljudi- pacijenata, kojima je izrečena poražavajuće istinita dijagnoza, ali i što je još gore, nonšalantno izgovorena pogrešna dijagnoza, koja takođe razara strahom mentalnu strukturu pacijenata.

Poneki put se pitam da li je potrebna stroža kontola provere ličnosti onih, koji iz raznih motiva žele da upišu zdravstvene fakultete? Tokom svoje lekarske prakse upoznao sam mnoge kolege, tako različitih struktura ličnosti. Veoma često je iz nekih izbijala bahatost, neskromnost, nezainteresovanost, bujica sujete kojoj je nedostajala podrška znanja i stručnosti, uskogrudost i neosećajnost za brige i muke pacijenata koji su im dospeli na tretman, na konsultacije, na savet. O ogovaranju, spletkarenju među kolegama i ismejavanju pacijenata iza njihovih leđa i da ne govorim. I stvarno se pitam kako su se osećali dok su kao diplomci izgovarali svečane reči Hipokritove zakletve? Da li su svesni značaja reči koje izgovaraju, a koje nisu ni uteha ni nada za pacijentovo bolje?

Na Zapadu je širok manir da se pacijentima otvoreno u lice objavljuju sve dijagnoze malignih i smrtonosnih bolesti. To je dogmatika i princip njihovog medicinskog školovanja. Ali, moj je utisak da ljudi našeg područja to drugačije primaju. Ne želim ovim da kažem da treba lagati pacijenta i unositi bezbrižnost u situacijama kada ne bi trebalo da se gubi vreme. Samo, sve ima svoj način… I motivacija se može preneti i na porodicu, koja će voditi računa da se neophodni zahvati izvedu bez gubitka dragocenog vremena. Sve to može ljudskije, taktičnije, nežnije. Ne mora lekar biti ni sudija ni dželat u belom, već odgovorni stručnjak, koji mora u sebi nositi etiku, pristup, princip, koji će pacijentu pokazati da nije sam i da se u njegovoj borbi može osloniti na lekara, koji je brizi za pacijenta posvetio ceo život.

Izneću neke primere, da bih bio konkretniji:

Moj komšija L. je osetio određene tegobe vezane za žučnu kesicu. Urađena je magnetna rezonanca i njegova supruga je odnela snimak hirurgu u medicinski centar „Bežanijska kosa“, koji je trebao da izvrši intervenciju. Kolegu inače lično poznajem još kao studenta, jer je bio u mojoj grupi na različitim vežbama na fakultetu. Gledajući snimak bez imalo saosećajnosti i saučestvovanja rekao je supruzi pacijenta da L. ima karcinom žučne kese! To je bilo vreme neposredno pred jednu Novu godinu, a operaciju je zakazao tek za 17. januar. Dakle, svojom informacijom je ostavio i pacijenta i njegovu suprugu 20 dana da žive u užasnoj atmosferi, već razmišljajući o najgorem. Srećom, sam L. je bio vrlo uravnotežen i jak čovek, čak i bezbrižnog ponašanja, jer mi je govorio: „Ja se osećam sasvim dobro“. Doneo je snimak meni, iako sam pripadao generacijama lekara koji nisu učili magnetnu rezonancu i imao sam prava da se ogradim u vezi onoga što vidim. Samo sam komšiji rekao: „Vidi, ne razumem se do kraja u ovo što vidim, ali meni je ovo suviše pravilnog oblika da bi ličilo na karcinom. Ovo je previše kružno! Osim toga, koliko se sećam, karcinomi žučne kese su veoma retki.“ Kada je L. operisan ispostavilo se da uopšte nije u pitanju karcinom, već ograničeno upalno stanje zida žučne kese. Pacijent je operisan, oporavio se i dan danas je u punoj formi! I ko je sada odgovoran za stanje pretrpljenog straha? Da je L. bio srdit i prek čovek, ili jednostavno i čovek sa punim pravom, bez razmišljanja bi tužio „Bežanijsku kosu“ za pretrpljen strah i narušeno mentalno zdravlje. Nije to nikada učinio. Samo je komentarisao: „Daleko im lepa kuća!“

Moj drugi prijatelj Ž., pukovnik i po hobiju pčelar, imao je jednu promenu na koži poglavine. To je bilo malo pravougaono polje crne boje. Promena je bila jasno ograničena, ali to nije bio mladež. Niti je oko promene postojalo širenje iste boje i prožimanje neposredne okoline. Otišao je na operativni tretman. Inače sklon je promenama na koži i podvrgavao se intervencijama tog tipa već i ranije. Redovno ga je operisao jedan isti hirurg. Ali, tog puta je bio na odmoru ili bolovanju, pa ga je zamenjivala mlađa koleginica. Po izvršenom zahvatu, napisala je u otpusnoj listi, uz ostali tekst: „Melanoma malignum?“. Sumnjala je na rak mladeža, za koji i laici znaju da je jedan od najagresivnijih karcinoma u ljudskom telu od kojeg ima malo šansi za ozdravljenje. Moj prijatelj je pao u pravu depresiju! Imao sam prilike da vidim tu promenu na koži glave kod njega pre zahvata i nije delovalo da je uopšte nekakav mladež, niti nekakva problematična promena. No, prijatelj je bio potpuno slomljen. Kao za muku, niti da se pojavi njegov raniji hirurg, niti da mu stigne patohistološki nalaz operisane promene. Trajalo je to punih mesec dana. Konačno, stigao je nalaz, koji je dokazivao da je u pitanju bila obična benigna promena! Mom prijatelju, apiterapeutu je trebalo skoro još dva meseca da se nasmeši bezbrižno. Ukupno, oko 3 meseca žestoke patnje i straha! I opet, niko nije odgovarao za tako „ofrlje“ i neodgovorno postavljenu preliminarnu dijagnozu.